Године 1822. француски физичари Араго и Лусак открили су да када електрична струја пролази кроз навијање у којем је гвожђе присутно, може да магнетизује гвожђе у навијању. Ово је заправо почетно откриће принципа електромагнета. Године 1823. Стеркин је урадио сличан експеримент: обио је 18 кругова бакарних жица на гвозденом бару у облику слова У, који није био магнет, а завијен је око У када је бакарна жица повезана са волтажном батеријом. Бакарни намотај на жељезном штапу генерише густо магнетско поље, што чини У-облик жељезног штапа "електромагнетом". Магнетна енергија ове врсте електромагнета се више помножује него код трајног магнета. Може да узме 20 пута већу тежину гвожђа него што је то учинило, а када се снага прекине, угаона гвоздена шипка не може апсорбовати гвожђе и постаје нова. Корени обична гвоздена штапа. Стургеонов електромагнетски проналазак је учинио људе да виде сјајну перспективу претварања електричне енергије у магнетну енергију. Проналазак се убрзо распространио у Британији, Сједињеним Државама и неким приморским земљама Западне Европе. Амерички електричар Хенри је 1829. године направио неке иновације за Стеркин електромагнетни уређај. Изолована жица замењује голу бакарну жицу, тако да нема потребе да се брине о томе да је бакарна жица краткоспојна. Због тога што жице имају изолацијски слој, они се могу чврсто окретати око круга, зато што је густи калем, што је јаче произведено магнетско поље, што знатно побољшава могућност претварања електричне енергије у магнетну енергију. До 1831. Хенри је пробао нови електромагнет. Иако није био велики, могао би сисати 1 тоне гвожђа. Проналазак електромагнета такође је значајно повећао снагу генератора.
